Uh. Ti baš umeš da postaviš teško pitanje.
Znaš, pre nekog vremena sam jednom dečaku rekla da mi se ne sviđa, jer je odrasla osoba. Ja sam to zaključila, na osnovu toga što je taktizirao, smišljao način da priđe. Rekoh, znaš šta, baš mi žao, al ja nešto ne vidim sebe pored odraslih dečaka. Ja sam, rekoh, mali veseljak koji ti priđe i kaže: „Hej, ti se meni sviđaš!“ Ne ide to baš tako, kaže meni taj jedan dečak. Ide. Ne ide. Ide. Ne ide. Moraš odrasti, kaže on meni, i skontati da ne možeš baš tako prići i reći to. Ispadneš smešna.
Zamislih se. Jeste da imam pomalo iščašen smisao za humor, al ja u tome stvarno ne vidim ništa smešno. Znaš, smešno je da mi kažeš kako sam došla sa druge, neke svoje, planete. Smešno je što misliš da si prvi od koga to čujem – smešno, jer kontaš da mi imponuje. Smešno je što nisi odmakao dalje od „Lajanje na zvezde“ i Filozofa i njegovog utonuća, u njene oči. Smešno, jer kontaš da se neću setiti da je njemu poljupcem najlakše zapušiti usta. Smešno je što ćaskamo, mada ne volim ćaskanja sa nepoznatima, i čak presmešno, što na osnovu mog blebetanja izvedeš zaključak da sam načitana. Smešno, jer misliš da mi imponuje. Da mi imponuje što mi govoriš o načitanosti nakon mog, priznajem, pripitog monologa o Bambiju? Pff, nema šanse! Smešno je što ja ne mislim da sam sa druge planete, ne mislim da sam nešto posebno, ne mislim da „imam nešto u očima“, ne mislim da sam načitana. Naprotiv, što kaže gospodin Šelić, jedan od najvećih strahova javlja se u momentu kada pogledam biblioteku i pomislim kako za života neću uspeti da pročitam sve što imam na umu. Neću uspeti, neću želeti, neću stići ili postići. Znaš, nisam ja nikakva naročitost. To što ti se čini da sam pin – up devojka – reći ću ti, to sam se samo malo ubucila. I to što vidiš u mojim očima, moguće da su se nataložile suze, od svih pogledanih i nepogledanih ljubavnih filmova. Onih, gde i ako sve prođe, ostaje im Pariz. Nedavno sam u jednoj knjizi pročitala nešto meni bližu verziju: – I ako sve prođe, ostaje nam Vudi Alen. – I muzika, dodao je on. Taj neki On, iz te knjige. I, počela sam da razmišljam o tom nekom Njemu, sa kojim bih volela da podelim taj Pariz, i tog Vudi Alena, i tu muziku. I onda sam skontala da to nije onaj sa planetom, ni onaj sa očima, a ponajmanje onaj sa načitanošću. Skontala sam da je to tip sa suncokretom. Jedan, što ti uđe u život iznenada, kaže da je tu slučajno, da se brzo vraća natrag i, baš kad je vreme da ode – poželiš da ostane. Dokle? Dok je lepo. Dok može da stane u jednu tvoju pižamu, na roze cvetiće, jer je svoju, kao slučajno, zaboravio. Dok želiš da sa njim deliš bananicu. Dok ne razmišlja šta će da kaže i koju foru da sruči, o planeti, očima, načitanosti ili nečem četvrtom – već samo pilji. Pilji i grli. Piji u oči. I ne samo oči. Grli oko struka. I ne samo oko struka. Dokle god si jedina osoba koja primećuje njegove Mini Maus trepuške. Dokle god to doživljava kao lepo, a ne duri se klasično dečački, jer je Mini Maus u ovoj priči. Dokle god imamo lepo. I jesmo lepo. Dokle god je Simpatija. Ne možda malo, već onako – skroz.
Sve dotle, smešan si ti meni sa svojim taktikama. Smešan sa porukama šifrovanim, smešan među stikerima koketnim. Smešan si jer misliš da „padamo na foru“. Što ne vidiš da nam samo treba da sa nekim podelimo taj Pariz i tog Vudi Alena i tu muziku. Da nam samo treba da nas grlite i ponekad primetite našu novu hajinu. Dobro, da uvek primetite našu novu haljinu. I da nam berete suncokrete. I da sa nama delite bananicu. I da nam kažete: „Hej, ti se meni sviđaš!“ Ništa mudrovanja, ništa ikebane. To ostavite nekim odraslim dečacima. Kontam da će upaliti kod nekih njihovih odraslih izabranica. Možda.
A ja? Ja nastavljam da budem smešna.
I da, zaljubila sam se u tebe.
Autorka: Hristina Petrović
