"Za dug život i veliku radost!
Putujte i brodite, ne ostanite željni burna mora, ni polja, ni gustih šuma! Milo je Bogu da vas vidi gdje vam je život pjesma i ples!
Za žive i za one koji su mladi!"

Sinovi Ravnice & Colonia Ljubavnici 2013 (Official Video)

Prsti zapleteni.

Bijelo Dugme - Meni se ne spava

Bijelo dugme - Ako ima boga [HD]

Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež.

I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.

Ona mu je potpuno zasenila svet, stojeći pred njim kao jedina žena i jedini cilj. U njenom pogledu on je nalazio mesta za sva svoja nadanja, i ona najsmelija, ali čim bi učinio najmanji i najneviniji pokušaj da to ostvari, devojka ga je odbijala čeličnim pokretom svoje ruke , hladno i neumoljivo.... A minut, dva docnije, on je opet tonuo svojim pogledom u njene sjajne oči, koje su mu davale više nego što je on mogao da obuhvati i podnese. Izgledalo je kao da ga samo očima voli, i to samo njegove oči.

“Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da ž i v i m.” 

"I podignem je, kao dijete, pažljivo je okujem objema rukama, osjećam je toplu i zaobljenu uza se. Dodirujem bradom i obrazima: mlada. Mirišem je kao cvijet: miris čist i drag. Najljepša žena u gradu, rekao sam. I jeste, zaista, i ne samo u ovom gradu. I znam da mogu sve u životu, zar je teško živjeti, s njom. I šapćem joj nesuvisle riječi dragosti."

-Meša Selimović

http://www.6yka.com/novost/95025/mudra-prica-o-tome-kako-reagovati-na-zavist-zlobu-i-uvrede

"Donesi šta god 
hoćeš na rukama
Samo nemoj 
da to bude cvet
A da ne miriše.
Donesi šta god
hoćeš na usnama
Samo nemoj
da to bude reč
Da me ne inspiriše.
Donesi šta god
hoćeš u grudima
Samo nemoj da
to bude uzdah
Za tamo nekoga
Donesi šta god
hoćeš u očima
Samo nemoj
da to bude sjaj
Kad tu nisam ja.
Donesi šta god
hoćeš u mislima
Samo znaj da se
jače čuju reči
Izgovorene tiše.
Donesi šta god
hoćeš u snovima
Samo nemoj da
to bude laž
Mi zaslužujemo više."

"Ko si ti?", upita Mali Princ. "Ja sam ruža", reče Ruža. "I šta radiš ovde?", upita on. "Pa ništa, sedim ovde i lepa sam. I svi me vole. I dive mi se!" "To je lepo", reče Mali Princ. "I uvek će te voleti?" "Ne", reče ruža. "Jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive!" "Baš čudno", reče Mali Princ. "Da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada..."

U početku beše ukradeni poljubac u levo rame.

Da li sam se zaljubila u tebe? To te interesuje?

Uh. Ti baš umeš da postaviš teško pitanje.

Znaš, pre nekog vremena sam jednom dečaku rekla da mi se ne sviđa, jer je odrasla osoba. Ja sam to zaključila, na osnovu toga što je taktizirao, smišljao način da priđe. Rekoh, znaš šta, baš mi žao, al ja nešto ne vidim sebe pored odraslih dečaka. Ja sam, rekoh, mali veseljak koji ti priđe i kaže: „Hej, ti se meni sviđaš!“ Ne ide to baš tako, kaže meni taj jedan dečak. Ide. Ne ide. Ide. Ne ide. Moraš odrasti, kaže on meni, i skontati da ne možeš baš tako prići i reći to. Ispadneš smešna.

Zamislih se. Jeste da imam pomalo iščašen smisao za humor, al ja u tome stvarno ne vidim ništa smešno. Znaš, smešno je da mi kažeš kako sam došla sa druge, neke svoje, planete. Smešno je što misliš da si prvi od koga to čujem – smešno, jer kontaš da mi imponuje. Smešno je što nisi odmakao dalje od „Lajanje na zvezde“ i Filozofa i njegovog utonuća, u njene oči. Smešno, jer kontaš da se neću setiti da je njemu poljupcem najlakše zapušiti usta. Smešno je što ćaskamo, mada ne volim ćaskanja sa nepoznatima, i čak presmešno, što na osnovu mog blebetanja izvedeš zaključak da sam načitana. Smešno, jer misliš da mi imponuje. Da mi imponuje što mi govoriš o načitanosti nakon mog, priznajem, pripitog monologa o Bambiju? Pff, nema šanse! Smešno je što ja ne mislim da sam sa druge planete, ne mislim da sam nešto posebno, ne mislim da „imam nešto u očima“, ne mislim da sam načitana. Naprotiv, što kaže gospodin Šelić, jedan od najvećih strahova javlja se u momentu kada pogledam biblioteku i pomislim kako za života neću uspeti da pročitam sve što imam na umu. Neću uspeti, neću želeti, neću stići ili postići. Znaš, nisam ja nikakva naročitost. To što ti se čini da sam pin – up devojka – reći ću ti, to sam se samo malo ubucila. I to što vidiš u mojim očima, moguće da su se nataložile suze, od svih pogledanih i nepogledanih ljubavnih filmova. Onih, gde i ako sve prođe, ostaje im Pariz. Nedavno sam u jednoj knjizi pročitala nešto meni bližu verziju: – I ako sve prođe, ostaje nam Vudi Alen. – I muzika, dodao je on. Taj neki On, iz te knjige. I, počela sam da razmišljam o tom nekom Njemu, sa kojim bih volela da podelim taj Pariz, i tog Vudi Alena, i tu muziku. I onda sam skontala da to nije onaj sa planetom, ni onaj sa očima, a ponajmanje onaj sa načitanošću. Skontala sam da je to tip sa suncokretom. Jedan, što ti uđe u život iznenada, kaže da je tu slučajno, da se brzo vraća natrag i, baš kad je vreme da ode – poželiš da ostane. Dokle? Dok je lepo. Dok može da stane u jednu tvoju pižamu, na roze cvetiće, jer je svoju, kao slučajno, zaboravio. Dok želiš da sa njim deliš bananicu. Dok ne razmišlja šta će da kaže i koju foru da sruči, o planeti, očima, načitanosti ili nečem četvrtom – već samo pilji. Pilji i grli. Piji u oči. I ne samo oči. Grli oko struka. I ne samo oko struka. Dokle god si jedina osoba koja primećuje njegove Mini Maus trepuške. Dokle god to doživljava kao lepo, a ne duri se klasično dečački, jer je Mini Maus u ovoj priči. Dokle god imamo lepo. I jesmo lepo. Dokle god je Simpatija. Ne možda malo, već onako – skroz.

Sve dotle, smešan si ti meni sa svojim taktikama. Smešan sa porukama šifrovanim, smešan među stikerima koketnim. Smešan si jer misliš da „padamo na foru“. Što ne vidiš da nam samo treba da sa nekim podelimo taj Pariz i tog Vudi Alena i tu muziku. Da nam samo treba da nas grlite i ponekad primetite našu novu hajinu. Dobro, da uvek primetite našu novu haljinu. I da nam berete suncokrete. I da sa nama delite bananicu. I da nam kažete: „Hej, ti se meni sviđaš!“ Ništa mudrovanja, ništa ikebane. To ostavite nekim odraslim dečacima. Kontam da će upaliti kod nekih njihovih odraslih izabranica. Možda.

A ja? Ja nastavljam da budem smešna.

I da, zaljubila sam se u tebe.

Autorka: Hristina Petrović

Ljubi - tek onog,
koji pred tobom
(iznutra) drhti.

Jer to je zemljotres srca.

Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti...

Izvajaj te vrhove svojim
dahom.
Ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti.

Nemoguće stvari
uvek imaju
veoma moguće
završetke.

Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada...

Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje.

Čuda samo tako opstaju.

Kada i druga čuda
veruju u njih.

-Ratko Petrović

Želim te između svojih ruku i nogu,
između dolazaka i odlazaka,
između poljupca za laku noć i buđenja,
između promena i novih promena,
želim te između knjige i zore,
između žurke i 16 sati spavanja,
između svađe sa svetom i novih osmeha,
Između priča o snovima i njihovih ostvarenja.
između gubljenja i nalaženja,
dok traju beskrajna traženja,
dok čekam, čeznem, lutam,
dok odlučujem, shvatam, odrastam,
kad od sreće ludim,
kad danima ćutim,
kad počinjem,
kad završavam,
kad se raspadnem da me sastavljaš
ili samo da si tu.
Želim te tako jako.

''Šta ako."

Miroslav Mika Antić.: Žmurke

Miroslav Mika Antić.: Žmurke: Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogo...

Samo retki nađu retke.

Opet sam snio crni procvetali dud,

i nekog dragog što me čeka odnekud…

Ključ skriven iznad dovratka,

još jedan simbol povratka,

suviše toga da bi bilo podudarnost…

Sanovnik s jasnim slovima, lako je to sa snovima…

Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost…

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije…

sve spiskano i stečeno…

Ne vredi, kasno je, ostaje s tobom na vrh Kalvarije

samo neizrečeno…

Sve ređe srećem ljude iz svog plemena,

zamiču redom s one strane vremena…

Senke im tamnije od njih, bez keca pred poslednji štih,

nisam baš znao da im javljam dobre vesti…

Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti,

u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti…

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije…

sve spiskano i stečeno…

Ne vredi, kasno je, ostane s tobom na vrh Kalvarije

Samo neizrečeno…

Ne pita puno…
A puno toga razume..
Čak i onda, kada sam sebe, ne razumem…
Ona je moja riznica dobrote…
Duga koja se pojavi posle kišnih misli…
Razume moje odlaske…
Osmehom dočekuje moje dolaske…
Bez prekora…
Suvišnih pitanja…
U njenim očima, ja sam svitac…
Čak i kada si moje svetiljke ugašene…
U njenim mislima, ja svetlim…
Zna da me nema…
I miri se sa tim…
Ne traži…Ne sanja…Nas…
Već neki paralelni svet, u koji povremene beži…Nestaje…
Neda mi da naslutim kada su njene svetiljke misli ugašene..
I zbog koga…
Prećuti, puno toga…Potone u tišinu…Zatvori vrata duše…
Probam da pokucam…
Ali zvekira na njima nema...
Utone u svoju ljušturu ,poput puža u kućicu…
Pomislim da ću po boji glasa naslutiti, nijansu njenih misli…
Pozovem je…
A ona se smeje…Poput nestašnog devojčurka…
Brblja kao navijena..
Začikava me nekim brzohvatajucim mislima…Zbuni me…
Jer ne znam,a voleo bih da znam…
Da li se smeje samo usnama…Ili očima?…
Ogromna razlika

Parni Valjak - Dok Je Tebe (1997) spot HQ

...samo ne daj nikada da nam ljubav bude navika...

GIBONNI Ovo mi je škola

...jer falis mi do bola i znam da bice jos i bolnije...

Bežanje

Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.
Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tuđina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol
jedino novim i većim sažiže i leči.

Postaću ono što nisam, sve ono što želim
Luda i mudra i divlja u isti tren
Neću ti dati da predahnes ni da se veseliš
Ostani tamo gde jesi, ostani njen

Crvena Jabuka - Sampanjski poljubac

Dlanovi moji pod celom tvojim
ti ljubis me pospano
sapat na kraju, topla i bosa
otisla si prerano
Na usnama stoji trag
sampanjskog poljupca
prosle su druge kise i duge
a ti - jos prva do srca

Pun mjesec je nocas, kao i tad
ti, cujem, dolazis ponovo u nas grad
ja opet bih sve sto god pozelis
kad volis, ne mislis
Pun mjesec je nocas, kao i tad
za mene cuvas li onaj osmijeh i sad
i malo sampanjskog poljupca
prva do srca...

Kroz moju kosu provlacis ruke
mokri su ti obrazi
zagrizes usnu, u toj ljepoti
sav mi zivot prolazi
Na usnama stoji trag
sampanjskog poljupca
prosle su druge kise i duge
a ti - jos prva do srca

Secanje Alisa

Secanja stezu omcu oko vrata,
vreme se sprema 
da zatvori vrata mladosti,
a moje ladje nasukane stoje
i zivim samo 
za trenutak tvoje slabosti.

Alisa Ljubicu te tako

Ljubicu te tako,

usne ce te strasno boleti,

ljubicu te tako,

mozda cu bas tad i umreti,

molim nebo da shvati,

bez tebe ne mogu ziveti

Jedno drugom smo pokrivali ono što drugi nisu smeli da vide.
Kao ljubavnici, a nismo to bili.
Kao prijatelji, ni to nismo bili.
Ništa mi nismo bili.
A opet, jedno drugom smo nekako bili sve.
Jedno drugom smo čuvali tajne, a i sami smo bili tajna za čuvanje.
Nismo bili ljubomorni, ali smo ljubomorno čuvali naše ludilo, tu našu ljubav, blesavu i silnu.
Nismo imali snove jer smo se jedno drugom ostvarili.
Jedno drugom smo bili sve ono što smo hteli nekom nekada da budemo.
Bila mi je jutro, ja njoj veče.
Bila mi je želja, ja njoj san.
Bila mi je sve moje pagansko, ja njoj sve sveto.
Jedno drugom smo bili motiv, smisao svega.
Ona je bila moja životna priča, ja sam bio njena pesma života.
Voleli smo se, ona mene do granice ludila, a ja sam zbog nje, često i prelazio tu granicu.
Par života nam je trebalo da se nađemo.
Tražeći jedno drugo kroz te prošle živote, mi smo našli sebe.
I ne, nije ljubav prestala.
Nije jer nam je suđeno da oboje volimo nas.
Mi smo jedna duša u dva tela, jedna želja, jedan ostvareni san.
Mi smo nešto što nikad neće moći biti jedno bez drugog.
Mi smo nešto kao što su jedno drugom noć i dan.

Natali Dizdar- Grijeh (cover by Lidija)

Postaću ono što nisam, sve ono što želim
Luda i mudra i divlja u isti tren
Neću ti dati da predahnes ni da se veseliš
Ostani tamo gde jesi, ostani njen

Opet je noć lepljiva
lepi mi dušu za usne
i sve što kažem, il' zapevam
k'o balon bi da prsne

Crvena Jabuka - Došla od Boga

Gde li se to krijem u taj sitni sat, osećam tugu, ljubav, zeđ il' glad...

Crvena Jabuka - Uzmi me kad` hoces ti

Mirisi leta....

Upravo sam shvatila, da mi je ceo moj život stao na dlan.

'Bog nam je dao ljubav k'o hranu, samo On zna koliko će trajati'

'Celi jedan život bez nas dvoje i bez tvoga ramena'

"Zavedi mi um i imaš moje telo, pronađi mi dušu i imaš me zauvek."

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

"Када се гушим тобом, одем некуд. Кобајаги дишем. Ваздух лажем"
М. А.

ti ne znas pile moje, nase duse stoje
i stajace jedna kraj druge
a ovo sto boli nikad proci nece
noci su ovdje duge, preduge

ako su krive kise sto te nema vise
dabogda nikad ne prestale
ako su hladne zore sto lome prozore
dabogda nikad ne svanule

Od trenutka kad smo dodirnuli jedno drugo - i strast nas je zapalila - znala sam da nikada više neću biti ista.

Znas onaj osecaj kada si razocaran u sve,a opet moras dalje?Jel znas kako je kad se nadas i radujes, onako iz sveg srca,mislis da se sreca i tebi osmehnula,a onda ti neko sve srusi u trenu?Jel znas kako je kad u tebi opet ozivi ono dete koje te tera da se smejes,a neko ga jednostavno ucuti! Ne znas? E, ja znam!

Expect the unexpected.

Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do "živeli su srećno do kraja života". Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici. Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju.

“Znao sam da je prava. Osetiš. Mogao bi da ležiš sa njom danima. Samo ležiš. Dišeš. Ćutiš. Ne praviš ni jedan jedini pokret. Osim onoga što spaja usne. Ruke. I duše. Taj pokret ne moraš ni napraviti. Napravi se sam. Diši i slušaj. Tišina odzvanja sve prećutane reči. Pozivnica za raj, pre raja. Neka granica, reklo bi se. Tamo na granici si čekao ovaj trenutak. Poseban. Uz posebnu.”

– Mesa Selimović