Ne pita puno…
A puno toga razume..
Čak i onda, kada sam sebe, ne razumem…
Ona je moja riznica dobrote…
Duga koja se pojavi posle kišnih misli…
Razume moje odlaske…
Osmehom dočekuje moje dolaske…
Bez prekora…
Suvišnih pitanja…
U njenim očima, ja sam svitac…
Čak i kada si moje svetiljke ugašene…
U njenim mislima, ja svetlim…
Zna da me nema…
I miri se sa tim…
Ne traži…Ne sanja…Nas…
Već neki paralelni svet, u koji povremene beži…Nestaje…
Neda mi da naslutim kada su njene svetiljke misli ugašene..
I zbog koga…
Prećuti, puno toga…Potone u tišinu…Zatvori vrata duše…
Probam da pokucam…
Ali zvekira na njima nema...
Utone u svoju ljušturu ,poput puža u kućicu…
Pomislim da ću po boji glasa naslutiti, nijansu njenih misli…
Pozovem je…
A ona se smeje…Poput nestašnog devojčurka…
Brblja kao navijena..
Začikava me nekim brzohvatajucim mislima…Zbuni me…
Jer ne znam,a voleo bih da znam…
Da li se smeje samo usnama…Ili očima?…
Ogromna razlika